Prateći i pišući o Serpentine paviljonima Rema Koolhaasa iz 2006. godine, nekako se sama po sebi nameće komparacija između šarolikog seta pristupa i arhitekata. Dosadašnji paviljoni mogli bi se grubo kategorizirati u one koji tendiraju nestajanju – Fujimotov paviljon iz 2013., Sejimin paviljon (SANAA) 2009. pa čak do neke mjere i Ai Weiwei i Herzog & de Meuron sa svojim paviljonom iz 2012.; te drugu grupu – one koji tendiraju pamtljivom objektu, mada kroz nekonvencionalne pristupe – poput crvenog ormara Jeana Nouvela iz 2010., ili pak NLO-a Olafura Eliassona i Kjetila Thorsena 2007. te spomenuti paviljon-balon Koolhaasa. Interesantno je da ovogodišnji paviljon Smiljana Radica na jedan specifičan način sublimira i spaja ova dva komplementarna pristupa. Njegov je paviljon istovremeno vrlo formalno prezentan, ali i nevjerojatno krhak te tako fragilnošću i transparentnošću materijala dematerijalizira njegovu fizičku pojavnost. Međutim, njegov učinak zapravo i ne operira u arhitektonskim registrima, on je zapravo bliži onome što tako prikladno pripada ovom čudesnom Londonskom parku, a to je – fairy tale.